Pre narednih pitanja, molim Vas da se ukratko predstavite i kažete nam koji fakultet i smer ste završili
Moje ime je Dina Bošković, imam dvadeset i šest godina, završila sam Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Međunarodni smer. Kao stipendista Zadužbine bila sam od 2016. godine do 2018. godine.
PITANJA:
Dina,
Kao jedna od najuspešnijih stipendistkinja Zadužbine, ostvarivali ste sjajne rezultate na ispitima, vannastavnim aktivnostima i praksi. Da li smatrate da se Vaš trud isplatio, da li trenutno imate posao i da li isti ispunjava Vaša očekivanja?
Pre svega, hvala Vam puno na komplimentima, kada sada pogledam iza sebe, imam sa dvadeset i šest godina, čak šest godina radnog-praktičnog iskustva, i sa ove tačke gledišta da mislim da se moj trud isplatio. Međutim, moram da napomenem da je većina mojih praksi bila neplaćena, odnosno volonterska, na koje ne bih mogla da pristanem da nisam imala podršku Zadužbine. Konkretno nekoliko praksi na koje sam najviše ponosna su sigurno u Američkoj ambasadi u Beogradu kao i u Majkrosoft razvojnom centru u Srbiji.
Možete li nam malo približnije reći čime se trenutno bavite i da li radite u Srbiji?
Moja trenutna pozicija je pravnik u odeljenju Ljudskih resursa u jednoj inostranoj IT- kompaniji.
Bavim se najviše ranim pravom, odnosno pisanjem ugovora i propratne dokumentacije za zaposlene, kao i usklađivanje samih procesa firme sa trenutnim promenama pravnog sistema konkretno u Engleskoj.
Da li ste se u međuvremenu imali prilike da se dodatno stručno usavršavate i na koji način?
Da, naravno. Bila sam polaznik nekoliko godišnjih škola u Srbiji kao što su Akademija Demokratije koju je organizovao Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost, multidisciplinarni program pod nazivom Studije Budućnosti koji je organizovala Beogradska Otvorena Škola, kao i niz pravnih seminara, i programa. Smatram je da stručno usavršenje na koju god temu jako bitno, jer suštinski čovek nikada ne prestaje da uči.
Da li se sećate nekog određenog trenutka, događaja ili saveta posle kog ste odlučili kojom granom prava tačno želite da se bavite? Da li se, ukoliko je taj trenutak postojao, desio u toku studija ili se dogodio kasnije?
Da, sećam se kao da je juče bilo, tada sam bila na praksi kod advokata i dobila sam po prvi put jedan veliki spor koji se ticao prava radnika, koji su tužili svog poslodavca. Radila sam na tom predmetu skoro dve godine i tada sam rekla da želim da se bavim radnim pravo i sastavljam ugovore za zaposlene kako niko nikada ne bi morao da dođe u situaciju da radi, a ne bude plaćen za svoj rad. Koliko god čudno zvučalo, taj momenat je probudio neku vrstu pravde u meni i od tada, pa do sada se trudim da zaposlene što više zaštitim.
Možete li nam reći kako ste čuli za Zadužbinu Janković Anđelković i kada ste postali stipendista Zadužbine?
Mnogo volim ovu priču. Naime, mojoj mami je u dnevnoj sobi radio stalno uključen, pa je, pošto je oduvek slušala samo Radio S, tu prvi put čula poziv Zadužbine Janković Anđelković upućen studentima koji bi želeli da se prijave za stipendiju. U prvi mah nije verovala da tako nešto postoji, prošlo je par dana ona je opet čula poziv da se studenti prijave, i eto, nakon toga sam se i ja prijavila.
Da li je Zadužbina imala neki uticaj na Vaše studiranje? Da li Vas je možda okruženje stipendista koji su se nalazili u Zadužbini dodatno motivisalo u želji za napretkom, i da li ste u kontaktu sa nekim od bivših ili sadašnjih stipendista Zadužbine ?
Moram da kažem da je Zadužbina, bar u mom slučaju, a verujem i kod drugih stipendista, bila ogroman pokretač da uvek budem najbolja, i dam 110% od sebe. I dan danas, ogromnu odgovornost i zahvalnost za sve što su članovi Zadužbine učinili za mene. Drugačija je želja i motiv kada znate da imate ogromnu podršku iza vas, celu jednu organizaciju koja vas bodri i podržava, što je danas jako retko. Okruženje je takođe doprinelo da opet dam sve od sebe, kao i drugi stipendisti, jer ne želite baš vi da budete loši, ali to je jedna zdrava konkurencija, za koju mislim da nikada nije na odmet. Da, naravno, u kontaktu sam sa nekoliko sadašnjih stipendista.
Možete li izdvojiti neki trenutak sa zajedničkih druženja i akcija stipendista Zadužbine koji Vam se posebno urezao u sećanje?
Možda će zvučati kliše, ali prvo naše veliko druženje i dan danas pamtim. Nekako, kada spojite lica ljudi sa delima, to je nešto prelepo. Pamtim i druženja gde su najboljim stipendistima dodeljivana priznanja, smatram da je takva tradicija jako važna i meni je prestavljala dodatan motiv da iz godine u godinu budem sve bolja i bolja.
Da li imate neke dalje planove vezane za Vašu karijeru i možete li nam otkriti bar deo istih?
Plan mi je da i dalje ostanem u oblasti radnog prava, ali da naučim još nekoliko pravnih sistema. Nadam se da ću ove godine upisati i master studije takođe iz radnog prava. Dugoročno gledano, želela bih da jednog dana imam svoju konsultantsku firmu, koja je moći podjednako da pomogne kako poslodavcima tako i zaposlenima.
Na koje dostignuće u trenutnoj karijeri ste posebno ponosni?
Ne bih izdvojila konkretno dostignuće, već celokupan svoj razvojni put koji traje već šest godina, gde sam od praktikanta trenutno došla do posla koji radim sa ogromnim uživanjem i to sa svega dvadeset i šest godina. Raditi posao koji vas ispunjava i koji volite je danas velika privilegija i to takođe smatram jednim od uspeha.
Verujemo da saveti starijih kolega svakako mogu imati uticaj na naše stipendiste. Da li možda imate neki savet za njih?
Da se trud i rad uvek, ali uvek isplate. Možda ne odmah tog trenutka, ali kroz koji dan, mesec ili godinu. Na kraju dana zapamtite da učite za sebe, ne ni za mamu, ni tatu, već za sebe, jer je znanje jedina stvar koju vam niko ne može uzeti.
Najepše Vam hvala na izdvojenom vremenu, iskustvima i sećanjima koja ste podelili sa nama!
