Aleksa,
Kao osvajač mnogobrojnih nagrada na internacionalnoj sceni, solista koji je održao mnogo koncerata i ostvario zavidan uspeh na ispitima, jedan ste od najuspešnijih bivših stipendista Zadužbine . Da li smatrate da se Vaš trud isplatio, da li trenutno imate posao i da li isti ispunjava Vaša očekivanja?
Da, trud se svakako isplatio. On možda nije toliko vidljiv u bukvalnom smislu te reči, u smislu da sam zaposlen u nekoj prestižnoj instituciji i slično, ali je svakako vidljiv u odnosu sa kolegama i nekom (nazovimo tako) statusu, na harmonikaškoj sceni, pa i muzičkoj sceni uopšte. Taj višegodišnji trud je ujedno i podstrek za dalje napredovanje i proširivanje sopstvenih granica i dometa.
Možete li nam malo približnije reći da li trenutno radite kao profesor u nekoj školskoj ustanovi, ili ste više orjentisani na nastupe i stručna usavršavanja?
Trenutno sam student 1. godine III ciklusa studija na Sanktpeterburškom državnom konzervatorijumu ,,N.A. Rimski-Korsakov”, na smeru harmonika, koji sam upisao kao stipendista Vlade Ruske Federacije, tako da sam još uvek u procesu školovanja, odnosno usavršavanja.
Gde ste trenutno stacionirani i da li je kovid pandemija imala uticaj na Vaše koncerte, te nastupe na takmičenjima?
S obzirom da nastavu pohađam uživo, većinu vremena provodim u Sankt Peterburgu. Pandemija jeste uticala na nastupe, njih je jedno vreme bilo mnogo manje, međutim nije uticala toliko na takmičenja, koja su samo promenila format, odnosno veliki broj njih se održava onlajn. Čak je i ta situacija imala neki pozitivan uticaj, s obzirom da smo svi (mislim na muzičke izvođače) morali da ovladamo novom veštinom snimanja programa i prilagođavanja zvuka prostoriji, uređaju i mnogim drugim uslovima.
Da li se sećate nekog određenog trenutka, događaja ili saveta posle kog ste shvatili da želite da se bavite muzikom? Da li je to želja iz detinjstva ili se ona iskristalisala u nekom periodu Vašeg školovanja?
Muzika svakako jeste želja iz detinjstva, s obzirom na svakodnevno okruženje u kom sam rastao (muzička porodica), ali su se, kao i kod većine tinejdžera, u jednom trenutku pojavile i druge interesantne ideje za profesiju (avijacija, arhitektura). Ipak, čak i tada su bavljenje muzikom i uloženo vreme i napor bili preveliki da bih tek tako napustio profesiju.
Možete li nam reći kako ste čuli za Zadužbinu Janković Anđelković i kada ste postali stipendista Zadužbine?
Za Zadužbinu ,,Janković Anđelković” sam čuo u avgustu 2016. godine, tačnije rečeno, vest sa radija S mi je prenela mamina prijateljica. Poslao sam prijavu i već nekoliko dana posle toga sam imao telefonski razgovor sa jednim od osnivača Zadužbine koji nas je nažalost pre dve godine napustio, a zatim u oktobru i razgovor sa svim čelnicima Zadužbine, nakon čega sam i postao jedan od prvih stipendista Zadužbine.
Da li je Zadužbina imala neki uticaj na Vaše studiranje? Da li Vas je možda okruženje stipendista koji su se nalazili u Zadužbini dodatno motivisalo u želji za napretkom, i da li ste u kontaktu sa nekim od bivših ili sadašnjih stipendista Zadužbine ?
Zadužbina je svakako imala uticaj na prve studentske korake, jer sam shvatio da još uvek postoji mnogo ljudi koji prepoznaju i nagrađuju rad i zalaganje, što me je svakako ,,guralo” napred. Naravno, tu je i finansijska podrška, koju nikako ne treba zaboraviti, jer je sigurnost studenta u tom smislu vrlo važna. Takođe, atmosfera u Zadužbini nije veštačka, formalna. Zadužbina je, bar će tako ostati u mom sećanju, skup ljudi različitih profesija, koji nastoje da jedni drugima pomognu, svako u svom domenu, ali i da lepo provedu vreme zajedno i prošire svoja poznanstva. Da, u kontaktu sam sa nekoliko stipendista Zadužbine, iako su nam se putevi na neki način razdvojili.
Možete li izdvojiti neki trenutak sa zajedničkih druženja i akcija stipendista Zadužbine koji Vam se posebno urezao u sećanje?
Svaki godišnji skup stipendista i druženje mi je ostalo u lepom sećanju. Sećam se da smo na jednom od skupova rešili da Zadužbinu predložimo za dodelu Svetosavske nagrade Ministarstva prosvete i nauke RS. Iako je rok bio kratak, uspeli smo da se organizujemo i prikupimo dokumentaciju. Zadužbina, nažalost, nije dobila nagradu, ali ta zajednička akcija je svakako ostala u lepom sećanju. A nagrada će, uveren sam, doći u budućnosti.
Da li imate neke dalje planove vezane za Vašu karijeru i možete li nam otkriti bar deo istih?
Zapravo nekog posebnog plana nema. Moj cilj je da postignem i održim visoki kvalitet rada, a ukoliko u tome uspem, verujem da će se mnoga vrata otvoriti. Ono što mogu da kažem sa sigurnošću da u meni postoji želja da čvršće povežem umetnike pripadnike slovenskih naroda, pre svega umetnike iz naše zemlje i Rusije. Mislim da bi to bilo na korist svih, jer su ove zemlje kulturno bogate.
Na koje dostignuće u trenutnoj karijeri ste posebno ponosni?
Ni na jedno dostignuće nisam posebno ponosan. Možda sam ranije bio više ponosan na neke nagrade i zvanja koja zvuče ubedljivije od drugih (,,Svetski šampion”, ,,Mladi heroj Srbije”, ,,Dobitnik Nagrade grada Valjevo u oblasti dostignuća učenika i studenata” i sl.), ali kada se se bolje prisetim puta do bilo kog uspeha, nema neke velike razlike, trud je gotovo uvek bio isti i stremljenje ka najboljem rezultatu u tom trenutku imalo je isti intenzitet.
Verujemo da saveti starijih kolega svakako mogu imati uticaj na naše stipendiste. Da li možda imate neki savet za njih?
Nisam toliko stručan u davanju saveta i mislim da svaki čovek najbolje zna i oseća šta je dobro za njega. Jedino što mogu reći je da je najvažnije da na svom putu, kakav god on bio, ne činimo loše drugima, ne gubimo nadu i veru u dobro i ljubav i tako ćemo najviše doprineti i sebi i svom narodu, zemlji i celoj Planeti. Svim stipendistima želim svako dobro i puno uspeha i pozdravljam ih iz severne prestonice Rusije.
Najepše Vam hvala na izdvojenom vremenu, iskustvima i sećanjima koja ste podelili sa nama!